БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива

Ко је мене знао, да помене душу моју
ради спасења душе своје!

Ове заветне речи, уклесане на надгробној плочи свете Ксеније Петроградске на Смоленском гробљу у Петрограду (Санкт-Петербургу), позив су на молитвено поштовање светих Божијих угодника, али и још једна опомена и напомена нама хришћанима да је Бог наш Бог живих и да у Господа нашега нема мртвих већ само у Господу уснулих и на земљи живућих. Живљи иприсутнији од нас грешника, у Господу уснули праведници, Његови угодници, непрекидно се јављају и у помоћ притичу свима онима који им молитвено и са вером за помоћ прибегавају. Блажена Ксенија неуморна је и хитра помоћница скоро два века.

Много шта из овоземног живота свете Ксеније остало је од нас људи скривено и само Господу Богу знано. Чак ни године рођења и упокојења блажене Ксеније нису нам тачно познате. Зна се поуздано само то да је живела на размеђу два претходна века. Рођена је између 1720. и 1730, а упокојила се око 1800. и неке године. На земљи је странствовала седамдесет и једну годину. Рођена у Петрограду, Ксенија Григорјевна, млада, лепа и образована, сањала је о срећи овоземног битисања. Удала се за дворског појца, пуковника Андреја Теодоровича Петрова, и не слутећи како је та срећа варљива и пролазна. Не зна се поуздано какво је Ксенијино порекло, али сама удаја за угледног, богатог и лепог младог човека сведочи о високородности њених родитеља, као и о њеном образовању и лепом васпитању.

Ни по чему се Ксенија није издвајала од својих савременица. Била је срећно удата млада жена - све до једне вечери када је њен Андрјуша изненада, иако млад и потпуно здрав, преминуо на некој пијанци. Ксенији је тада било двадесет и шест година. Није имала деце, а сада је остала и без вољеног мужа. Све њено материјално богатство није имало више никаквог значаја. Зато је имање поделила сиромасима, а кућу поклонила својој пријатељици Параскеви Антоновној. За рођаке је то био знак да је од бола полудела, па су чак надлежнима поднели молбу да је спрече у расипању земнога блага. Молба је прихваћена и Ксенију су позвали на разговор. Одмах је, међутим, установљено да је удова Ксенија потпуно здрава и да, према томе, има пуно право да својом имовином располаже како њој одговара. Још једном изабра Господ оно што је пред људима лудост - да посрами мудрост.

Тако су телесни људи гледали на рабу Божију Ксенију, не схватајући да се после мужевљеве смрти у њеној души догодио потпуни духовни преображај. Смрт љубљеног супруга открила је Ксенији колико је варљива и сујетна земаљска срећа. Схватила је да савршене среће на земљи и нема, а да заблуде и таштина овог пролазног живота могу бити само препрека на путу до вечности, до Бога. Зато, ослободивши се блага земнога, обукла је униформу свога мужа и нестала, незнано куда, на осам година. А када се поново појавила у сиротињским квартовима Петрограда, све око себе почела је да убеђује да није умро њен Андреј већ она, Ксенија Григорјевна. Зато се и није одазивала на име Ксенија већ само на име свог Андреја. На тај начин је окајавала не само своје грехе него и грехе свога мужа.

Умревши свету, Блажена је свим својим бићем стремила ка Господу. Ходила је једним од најтежих путева - мудрост је заогртала плаштом лудости. Постала јеХриста ради јуродива. То је један од најтежих подвига.

Одређено место живљења Ксенија није имала. Углавном је по цео дан лутала сиротињским четвртима Петрограда, а понајчешће је пребивала у парохији где је била црква Светог Апостола Матеја. Необично и бедно обучена, и скоро босонога, без сталног пребивалишта, изазивала је чуђење и недоумице. Њене алегоричне приче, кротост и незлобивост често су били повод за подсмех и поругу и одраслима и деци. Но пред очима Блажене увек је био лик невиног Страдалника Господа Христа, Који је покорно поднео и поруге, и пљување, и увреде, и распеће, и саму смрт. Сећајући се у сваком трену страдања Господа свога, Блажена је покорно и мирно подносила све поруге и вређања. Остало је запамћено да је само једанпут својим штапом запретила несташној деци која јој се нису само ругала већ су је и камењем и блатом засипала.

Мало-помало, па се и навикоше на Ксенијине необичности. Људи су схватили да она није обична убога просјакиња него да је некако посебна, нарочита. Почеше да је сажаљевају и да јој у понечему и помажу. Многи су јој давали топлу одећу и обућу, јер се униформа њенога мужа беше на њој сасвим распала, па је Ксенија и лети и зими била одевена у дроњке, док је на босим, натеченим и од мраза црвеним ногама носила поцепане дубоке ципеле. Али такву помоћ Ксенија није прихватала и до краја живота била је одевена у похабану црвену кошуљу и зелену сукњу или пак у зелену кошуљу и црвену сукњу. Ништа осим тих неопходних дроњака није имала, па је, долазећи у посету својим пријатељима већ са врата шаљиво говорила:

- Ево мене и свега мојега!

Ни милостињу није примала. Само је од добрих људи узимала цара на коњу (копејку са ликом јахача), дајући то истога часа другим сиромасима.

Дуго нико није знао где она ноћива. Људска радозналост и сумњичавост навела је њене суграђане и полицију да је ноћу уходе. Открили су да, без обзира на годишње доба и временске прилике, блажена Ксенија ноћу одлази у поље и тамо се клечећи моли све до самог изласка сунца, чинећи с времена на време земне поклоне на све четири стране света.

Тако се Христа ради јуродива Ксенија Петроградска подвизавала пуних четрдесет и пет година. Тело је своје постом очистила, а душу омолитвила, па је, помоћу Божијом, побеђивала непријатеља рода људскога. Ледене јесење кише и страшне руске зиме, када се мрзну и птице у лету, и здрави млади људи у ходу, остарела и слабашна Ксенија подносила је грејана љубављу за Господа, а тварну, земаљску храну замењивала је духовном храном свог непоколебивог веровања. Иако телом на земљи, душом је лебделаизнад света, пребивајући непрекидно у живом и непосредном општењу са Живим Богом. Тако потпуно измирена са Богом, премда за људе сиромашна и луда, била је бескрајно богата и мудра. Удостојивши се дара прозорљивости, очима душе гледала је у будућност без икаквих временских и просторних граница. И у мисли и у срца људска јасно је проницала. Неретко јој је Господ откривао самртни час непокајаних грешника да би их Блажена на време упозорила и на пут покајања упутила. Таква - и многа друга - добра дела чинила је тајно. Нека су ипак, по Промислу Божијем, а на корист ближњих, била откривена. Откривен је, примера ради, необични начин на који је помагала изградњу нове камене цркве на Смоленском гробљу, посвећене Смоленској Мајци Божијој. Радници су приметили да ноћу, када њих нема на градилишту, неко нагомилава читава брда цигле. Дуго су се томе чудили и дуго су се питали ко ли им то сваке ноћи тако неуморно на врх цркве у изградњи доноси тешке цигле. Били су не мало удивљени дознавши да је тај неуморни радник раба Божија Ксенија јуродива.

Прикривала је блажена Ксенија не само своје врлине него и дивне дарове које је Господ Духом Светим штедро изливао на Своју угодницу. Постом, молитвом и бдењем одбијала је нашаптавања нечастивог, ни на трен не допуштајући гордости да јој се прикраде. Јасно је поимала да ништа од онога чега је удостојена није њена лична заслуга већ је све дар од Бога. Стога је и оно што би рекла на корист ближњих, изговарала благо, често обливена сузама, понашајући се притом као јуродива. Желела је да охрабри и помогне, али тако да избегне и сам наговештај захвалности ближњих. Јер, знала је Блажена да благодарење припада само Богу.

На молитву и помоћ ближњима хитала је неуморна Божија угодница пуних четрдесет и пет година. А потом се уморила. Њена чежња за небеском отаџбином, за Царством мира, радости и спокоја, била је тако топла и снажна да ју је Господ позвао к Себи. Верујући у њену светост, народ је и даље тражио од ње помоћ. Али сада су се, уместо на улицама и у домовима Петрограда, реке људи стицале ка њеној хумци на Смоленском гробљу. Својом близином свети освећују и твар око себе, те она, свима који дубоко верују и молитвено траже помоћ, заиста и помаже, по речи Спаситељевој: Нека вам буде по вери вашој. Они којима је помоћ била потребна топло би се помолили Блаженој, а потом узимали грумен земље са њене хумке. Често су морали поново да насипају земљу на хумку, а када то више нису стизали, поставили су изнад хумке надгробну плочу. Но плоча је разбијена у парампарчад и људи су комадиће односили са собом. Свако ко би дошао, остављао би на гробу, према својим могућностима, нешто новца, који је потом дељен сиротима и потребитима. Прилози су пристизали у великим количинама, па су од њих око хумке поставили ограду, а потом саградили и камену капелицу, са прозорима на бочним странама. Захвални поштоваоци блажене Ксеније Петроградске с љубављу уредише капелицу њој у спомен подигнуту. На источној страни поставише прелеп дрвени иконостас, а на западној железна врата са натписом Раба Божија Ксенија. И хумку су обложили каменом, на који је само Богу и светој Ксенији знани састављач уклесао ове речи: 

У име Оца и Сина и Светога Духа. На овом месту је положено тело рабе Божије Ксеније Григорјевне, жене дворскога појца, по чину пуковника, Андреја Теодоровича. Остала је без мужа у двадесет и шестој години, странствовала 45 година, а укупно живела 71 годину; звала се именом Андреја Теодоровича.

Ко је мене знао, да помене душу моју, ради спасења душе своје. Амин.

Како је бивало све више и више оних који су молитвено искали помоћ Блажене, са западне стране капеле дограђена је стаклена галерија, а по жељи посетилаца у капелици су свештеници почели свакодневно да служе помен блаженој Ксенији.

Део из књиге “ЖИТИЈЕ СВЕТЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ
(Христа ради јуродиве)

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа

Инструкције плаћање РУБ  

Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png