Не радити или празновати

У последње време, нама свештеницима, често се поставља питање да ли се „ваља“ или „не ваља“ радити у недељу или у одређени црквени празник. И просто се подразумева да се то питање поставља из чистих хришћанских побуда. Једноставно, неко жели да буде хришћанин и по томе се он као такав препознаје. Међутим, код појединих људи хришћанство се свело на тај „нерад“ и тиме се чак и поносе.

neraditiilipraznovati.jpgЖивећи у овој земљи, често на улици срећемо муслиманске жене са дугим хаљинама, марамама обмотанх глава, понекад и повијеног лица. Срећемо неретко и индусе са турбанима, амише у коњским запрегама који су у потпуности одбили савремени стил живота и препустили се природним вредностима. Неретко смо сведоци муслиманског клањања у сред бела дана на јавним местима, по ресторанима, на улицама и где год се они затекну јер је то време њиховог молитвеног обраћања богу. Е тако се и наша поједина браћа и сестре препознају у овом шароликом свету управо по нашем православном „нераду“. 

И кад нас питају наше неправославне комшије по чему ће нас препознати, наш најбољи одговор би био да нас никад неће видети недељом да би у тај свечани дан нешто пипнули у дворишту или још горе, тога дана упалили машину за прање суђа. У жељи да се што више приближимо Богу, најчешће нас могу затећи тог празничког дана поред малих екрана како гледамо пренос утакмице лиге шампиона и то баш у време када се на православним црквама огласе звона и када почиње Света Литургија.  Да се мало оградимо, стање у нашој отаџбини, по том питању је још и горе. Скоро ми је причао један пријатељ, како је пре неколико месеци посетио свој родни крај негде у Војводини и како је пошао за највећи хришћански празник, Васкрс, у цркву да се причести. 

Непријатно се изненадио јер су целу Литургију он и његова ћерка били сами са свештеником у цркви. А наравно, њихова родбина тог дана је празновала Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, нашим чврстим, српским, апсолутним „ нерадом“ и чудили се њему што малтретира и себе и своју петогодишњу ћеркицу једносатним стајањем у цркви и тако евентуално ризикује да задобије болове у ногама. Дакле, стање у нашим црквама овде у Канади је нешто боље, али нам то не даје за право да ћутимо и будемо задовољни, јер би нас та врста ћутања и летаргије у будућности могла довести у ситуацију да наше цркве ставимо на продају, а наше слатко православље пребацимо из црквених клупа у наше удобне кућне кожне фотеље. Зато сам се решио да овде изложим, колико је то у мојој могућности, питање односа наших православних верника према недељи и према нашим црквеним празницима.

Да бисмо одговорили на ово питање морамо се вратити на сами почетак свега постојећег, у дане када је Бог стварао свет. У Светом Писму Старога Завета имамо потпуни опис Божијег стварања света. Пошто Бог све редом створи почевши од светлости, воде, копна па преко биљног и животињског света све до круне стварања када створи и човека, „ благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини „ ( 1 Мој: 2. 3). Тај дан одмора назван је субота!

Пошто је човек створен по образу, тј. по слици и прилици Божијој, било је потребно да се овај благослов пренесе и на човека, како би се он вечно сећао и подсећао да је и човек и сва творевина која њему служи сторена руком Божијом и промислом Љубави Његове. Човек је, дакле, по узору Божијем створен као добар али у исто време и као слободан те је имао и могућност да одбаци ту своју доброту и послушност своме Творцу.  Првородни грех је делимично човека одвратио од његове једнообразности и једноличности са Богом и поставио га у стање поновног трагања за јединством са Њим. Човечанство је кренуло да се развија својим путем. Велика већина је пошла путем заборава у односу на Бога а само појединци су остали у савезу са Њим и сећали се благослова којег је Бог човеку дао у његовој рајској прапостојбини. Да би Бог сачувао праведнике од утицаја непослушних и неверних Он је у одређеном тренутку одлучио да успостави савез са њима и да их Он води својом руком како се и они не би отуђили од Њега и тако име Божије на овом свету пало у потпуни заборав. Као залог тог савеза Бог је дао својим изабраницима нових 10 Божијих заповести по којима су се они требали управљати у овом, грехом исквареном свету. 

Јеврејски народ је у том времену имао најизраженији осећај љубави према Богу и зато је Бог одлучио да их сачува у том осећању које је гарантовало да ће се име Његово помињати кроз векове. Бог је успоставио свети савез са њима а они су се имали владати спрам оних 10 Божијих заповести које им је Бог дао преко пророка Мојсија. Једна од тих заповести је била  „ Шест дана ради и сврши све своје послове а седми дан је одмор Господу Богу Твоме“ ( 2 Мој: 20. 9, 10). Дакле, Бог је и даље инсистирао на седмом дану јер свест о томе дану враћа човека у стање осећаја потпуне зависности од Љубави нашег Творца. И даље је тај дан била субота а не недеља. 

Јеврејски изабрани народ је тако живео своју историју са времена на време живећи у послушности ових 10 Божијих заповести или их у потпуности одбацујући. 

И док се у свету Старога Завета, гомилао грех , Бог је планирао нешто сасвим радиклно у односу на људско схватање Божијег постојања. Он је решио да Свог Сина јединородног и љубљеног пошаље у овај свет и да Њиме обнови савез са целим човечанством који је прекинут првородним грехом. У тој својој љубави он је дозволио чак и да Његов Син пострада и својом крвљу запечати тај нови савез. А пошто смрт, која је последица првородног греха, није била у стању да држи Творца свега постојећег, Он је у трећи дан по своме страдању, Васкрсао и чевеку отворио врата новог живота који води у вечност. Тиме је Син Божији дао људима нову наду кроз обећање да ће свако ко прихвати Љубав Божију и сам по својој смрти, у дан свеопштег суда, такође проћи кроз врата Васкрсења и њега ће Бог поново уздићи до препознативог лика Божијег и вратити у живот вечни који је човеку био назначен још у рају, али га је човек изгубио својим слободним избором греха. 

Због апсолутног значаја Васкрсења за човека, који се десио у недељу, први хришћани су тај дан одредили да га светкују као сећање на дан Христовог Васкрсења. На тај начин, недеља је код хришћана преузела примат од суботе као најсветији дан у седмици. И поред тога што су се хришћани окупљали свакодневно на својим тајним местима на такозваној „ Трпезаи љубави“ која је и претеча наше Свете Литургије, недељна „ Трпеза Љубави“ је била посебно поштована и доживљавала се као посебно свечан празник тако да су јој и дали име „ Мали Васкрс“. 

У томе, ранохришћанском периоду, није ни било помена „ нераду“  на тај празник, схваћеном на данашњи начин. 

 

Прва три века после рођења Христа у историји су била обележена прогоном хришћана. Хришћани су убијани и разапињани на сваком кораку. Али то није био довољан разлог да Хришћанство  утихне. Чак шта више, хришћанство се у том периоду посебно развијало. По речима Светог Игњатија Богоносца да је  „ мученичка крв семе нових хришћана“  број хришћана је брзо растао.  Тако се јавила и потреба да се црква организује.

neraditiilipraznovati1.jpgУ почетку апостоли а касније и њихови ученици, који су неретко били и светитељи, постављали су темеље нове религије која је имала задатак да свет спасе од робовања греху. Посебно је била јака потреба да се у живот сваког хришћанина положи свест о подражавању Христовом животу. Са тим у вези, поред дана Христовог Васкрсења, тј недеље у седмичном циклусу и Његовог великог годишњег празновања тога догађаја, појавила се потреба да се и други догађаји из Христовог живота обележавају на свечан начин. Почео се празновати и дан Христовог рођења који се у почетку заједно прослављао са даном Христовог духовног рођења, тј крштења. После су се издвојили и остали празници као што су празник Христовог Вазнесења, Преображења и други важни догађаји из Христовог живота. Све укупно празновало се 12 такозваних великих Господњих празника. Такође се временом појавила и потреба да се у хришћанској календарској години свечано обележе и дани који су битни за живот најближих пријатеља Божијих, првенстено Његове мајке, Пресвете Богородице и осталих угодника Божијих који су посебно поштовани од ранохришћана због њиховог безусловног следовања Христовом животу. Црквени календар се тако временом изграђивао до данас а и наставиће да се изграђује док је постојања на овоме свету. У том календару, посебно су се издвајали неки празници и они су данас обележени са црвеним или замашћеним црним словима.  

Доласком Константина Великог на престо Византијских царева хришћани су по први пут у историји добили не само слободу него и привилегије, имајући у виду то да је и сам цар примио хришћанство. На тај начин је Византија и постала прва хришћанска држава. У тој и таквој Византији хришћани су добили први пут могућност да слободно одлазе у своје храмове. И не само то него је царевина ишла у корак са црквом и када би била недеља или какав велики црквени празник, ни једна државна институција тога дана није радила. Судови тога дана нису судили, продавнице и пијаце нису радиле. И то све не ради тога што се суд или пијаца повинују Божијој заповести о „нераду“ него ради тога да свако може тога дана поћи у храм на службу. 

Србија која је хришћанство примила управо од Византије, прихватила је и обичај ослобођења својих поданика од свих служби у празничне дане. Наравно, у средњовековној Србији није могло бити говора о неким високо-организованим државним службама  али је код наших владара постојала свест о томе да народ у празничне дане треба да посећује своје цркве и манастире. 

У време турског ропства, народ се сналазио како је умео и знао. Већина цркава и манастира је било порушено или запустело тако да народ није ни имао где да иде да се Богу моли. Али се у празничне дане народ молио у својим кућама и палио кандило у славу Бога или одређеног свеца кад падне у неки дан. Интересантно је да се у нашим народним песмама које су углавном настале у то доба недеља није називала недељом него „ Воскресеније“ . У руском језику недеља се и данас зове Воскресеније. 

Чак је и аустроугарска власт у подручјима где су живели углавном срби ослобађала наше  сународнике од послова како би у празничне дане ишли у своје Богомоље. Једино су инсистирали на смањењу броја празничних дана и то су углавном уређивали својим регуламентима на начин да су неке празнике признавале за велике а неке за мале. 

Тек у ослобођеној Србији недеља се почиње називати овим именом. И то са разлогом. Српски кнежеви а касније и краљеви су по узору на византијске цареве ослобађали тога дана своје службенике од послова да би се могло поћи у цркву. Дакле, тога дана у књажевини а касније и у краљевини Србији нису радиле државне службе, значи није се делало па је настала реч недеља ( не делати). Дакле, повод за то неделање није био да би тај дан срби остали у својим клућама него да би тај дан наш народ пошао у храм и посветио се своме Богу. Од тога дана па до данас повод за то неделање потпуно се искривио у нашем народу.  

Најбољи одговор  на питање „ ваља  „ ли се или „ не ваља „ радити на црквени празник даје нам Свето Еванђеље у причи о проласку  Господа  нашег Исуса Христа са ученицима кроз палестинске житнице. „ И догоди му се да иђаше у суботу кроз усеве, и ученици његови тргаху путем класје и фарисели говораху му, зашто чине у суботу што не ваља? А он рече им: нијесте ли никад читали шта учини Давид кад му би до невоље и огладње с онима што бијаху с њим? Како уђе у Божију кућу пред Авијатаром поглаваром свештеничкијем и хљебове постављене поједе којијех не бијаше слободно никоме јести осим свештеника, и даде их онима који бијаху с њим? И говораше им: субота је начињена човјека ради, а није човјек суботе ради. „ ( Марко: 2. 23-27) 

Са тим у вези и ми хришћани постављамо питање је ли грех лекару ако човека који је доживео саобраћајну несрећу хитно у недељу оперише и спасе човеку живот. Је ли грех куварев ако у недељу скува храну и нахрани гладног. Је ли грех возача трамваја ако у недељу превезе вернике на молитву. Није браћо и сестре моје. Није зато што није човек недеље ради него је недеља човека ради. Најпрецизнији одговор ономе ко пита да ли се „ ваља „ радити у недељу можемо дати контра питањем да ли „ ваља“  радити на дан синовљеве свадбе. Одговор се просто подразумева. Ако недељу и црквени празник схватимо заиста на тај начин да је „ празник мене ради „, схватићемо да тога дана једноставно немамо времена да радимо јер смо заузети собом и бригом за сопстеву душу. 

neraditiilipraznovati2.jpgАко ујутру поранимо, спремимо се свечано, заједно са осталим члановима наше породице и пођемо на Свету Литургију, помолимо се Богу и причестимо Телом и Крвљу Господњом, затим,  после Свете Литургије останемо мало у друштву са осталим верницима при цркви, вратимо се кући и породично за ручком обележимо празник и евентуално дочекамо неке госте, нама не остаје много времена за рад. А ако би неко све ово овако учинио и на крају дана евентуално урадио неки хитан посао, верујте ми није грех. И онај који тај дан није ништа пипнуо осим листића са квотама за кладионицу и можда кашику и виљушку приликом јела, нема никакво право да приговори ономе ко је тај дан обележио на хришћански начин и на крају дана рецимо, залио траву или покупио играчке које су деца побацала по дворишту.

Да закључимо! Ако неко баш инсистира на директном одговору на ово питање,  у недељу и на велике црквене празнике се „не ваља“ радити него се „ВАЉА“ празновати!

Протојереј Јовица Ћетковић, парох виндзорски
На Усекованије главе Светог Јована Крститеља, 2014. године

 

http://www.prijateljboziji.com/_Ne-raditi-ili-praznovati/29869

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png